To je veličanstvena, precizna, spoljašnja lepota Beograda, pod zimskim sutonom.
Beograd je lep lepotom uspravnog stava, pojavom na brdu, zakoračjem nad vodama. U promenljivoj lepoti jedne varoši može se naći u životu, bar toliko isto doživljaja, žalosti i uživanja i možda još više razloga za tužne, ili svetle misli, koliko i u lepoti živog i voljenog bića. I ta lepota „mrtvih” stvari, uzvišica, mostova, zgrada, ulica ima svoju dvojaku lepotu, spoljnu i unutrašnju, koja je isto tako i telesna i duševna. Spoljna lepota je, kao i telesna, predodređena. Nje nema gde varoš nema profila – reku koja kroz nju protiče, more na čijoj je obali sazidana – mostovi, visoke terase itd. (…)
Večni su samo vidici Kalemegdana. Kad se po njemu pođe, vraćaju se dva utiska svake zime. Da sneg budi sećanja, kod svakog, na detinjstvo, a da sada raskopani jarkovi u parku sećaju na rovove iz rata, zavejane zaklone i prihvatnice. Za trenutak, život Knez Mihailove ulicee zaboravlja se. Zima je stišala varoš. Lađe pod njom, pristaništa pod snegom, stoje u nekom stišanom životu, skoto mrtvim, u kome su pokreti retki. Olupane lađe izvučene su u pesak. Bačene, kao i prošlost. Bežanijske kose su osunčane. Prema Avali snežno nebo, ali kroz koje se pomaljaju plavetnila i osećaju planine. Iste boje kao i snežna nebesa, iznad varoši, lebdi dim! Sve je u boji sivoj, pepela, večernjeg sutona i sneg. Vrane lebde po vetru, tihim letom. Vetar ih baca među zvuke sirena, mašina, nad sivim, naboranim vodama, boje prljava snega, u nebo nad šumama, iza Čukarice velika ravan, pod Kalemegdanom, pusta, snežna, čini se da se nebesa čine još ogromnija. U njima se događaju igre velikih svetlosti. Tek kada se sa terasa nadnese nad otkopima i bedemima, vidi se sva širina stare tvrđave nad kojom je dignut, visoko, Pobednik. Dole, na vodi, mali parobrod bori se s talasima i ljudima (ljudi: siromaštva, patnje, prevara, jadikovanja, neizvesnosti, taštine, zasede, odlasci kući, samoubistva, bolesti, stomaci) tako su maleni sa daleka. Kroz nove, kamene ograde šetališta i teresa, s fenjerima i stepenicama, rađenim po ugledu na dubrovački posat, duše ledena košava. Vrbaci smrznuti imaju boju krzna medveda. Sve te ravni, dole, obukle su zimske boje šuma i zveri. U daljini samo sve se završava plavim dnom. Veče je, i dan u boji leda, u boji očiju severnijh naroda. Sneg na Nebojši kuli, na bedemima stvara tišinu iznad razlivenih voda što se pod Beogradom čine kao more. To je veličanstvena, precizna, spoljašnja lepota Beograda, pod zimskim sutonom.
Miloš Crnjanski
IZVOR: IG / @ljubavnasetnja_
Autor: redportal.rs
