Stounhendž je možda najpoznatiji od svih megalita, ogromnih kružnih spomenika napravljenih od drveta ili kamena. Praistorijski spomenik je najverovatnije podignut u današnjoj Engleskoj negde između 3000. p. n. e. i 2000. p. n. e, a deo kamenja je transportovan čak iz susednog Velsa - što nije mali podvig za civilizaciju kamenog doba.
To je sigurno bio ogroman napor i postavlja se pitanje: Zašto su se mučili? Zašto su ljudi iz kamenog doba izgradili toliki spomenik?
Važno je napomenuti da, tehnički gledano, Stounhendž nije ni hendž. Reč "hendž" je u stvari relativno novi izraz, koji je britanski arheolog Tomas Kendrik prvi put definisao 1932. godine da označava kružni nasip sa jarkom unutar njega i jednim ili više ulaza koji vire kroz nasip. Ali u Stounhendžu je obrnuto, nasip je unutar jarka.
Još jedna interesantna činjenica da ćak i zanemarujući obrnuti redosled jarka i nasipa, većina ovakvih spomenika i dalje ne bi izgledala poput Stounhendža jer su obično napravljeni od drveta, što ima smisla. Drvo je svuda, a mnogo ga je lakše klesati i transportovati, čak iako nije toliko izdržljivo. Tek u 20. veku arheolozi su shvatili da se Britanija nekada nalazilo obilje drvenih "hendžova" koji su odavno istruleli i nestale iz vida.
Foto: Wikipedia.org
Posle Prvog svetskog rata, kada su ljudi počeli da lete iznad zemlje, počeli su da uočavaju gde su bile te građevine, jer su nasipi ostavljali tragove na zemlji.
U Irskoj i regiji Bretanja u Francuskoj takođe postoje slični drevni kameni krugovi. Tu je i drveni spomenik nalik hendžu koji datira iz kasnog kamenog i ranog bronzanog doba koji se nlazi nedaleko od Berlina i spomenik "drveni krug" star 4.500 godina u Portugalu. Ako računamo sve ove različite vrste krugova zajedno, smatra se da su hiljade rasute oko Britanskih ostrva i delova kontinentalne Evrope.
Istraživači su tokom godina predlagali bezbroj ideja, sugerišući da su spomenici poput Stounhendža korišćeni kao sveta lovišta, mesta okupljanja zajednica, astronomski kalendari, strukture za pojačavanje zvuka, groblja ili čak utočišta za drevno lečenje. Iskopavanja nude dokaze za neke od ovih tvrdnji.
Pronađeni su ljudski ostatci u Stounhendžu, pa je to snažan dokaz da je to bilo mesto sahranjivanja i da je orijentisano na zalazak sunca tokom zimskog solsticija. Tako da se može reći da je to povezano sa mrtvima i solsticijama. Nije nerazumno smatrati to ritualnim mestom i nema dokaza da su ljudi tamo jeli ili živeli.
Ali to nije slučaj sa drugim slićnim spomenicima, poput Darington Valsa, koji je udaljen samo 3,2 km od Stounhendža i sadrži dokaze o tome da su ljudi tamo priređivali gozbe, jer su pronađeni ostaci svinjetine. Spomenik je mogao da se koristi iz različitih razloga, ali niko sa sigurnošću ne zna. Čini se da je ovim spomenicima zajedničko to što izgleda da nisu zatvoreni i da su bili mesta okupljanja.
Tajna lika praistorijskih Venera 🧐
Postoje konkurentske teorije o tome za šta je Stounhendž izgrađen. Možda bi umesto da posmatramo svrhu Stounhendž a kao posebnu funkciju, trebalo bi da počnemo da razmatramo kako se njegova svrha menjala tokom vekova i zavisila od društvenih promena. Već je poznato da se genetski sastav graditelja Stounhendža promenio tokom vremena usled migracije iz Evrope, podrazumeva se da bi se tokom ovog vremena promenile i kulturne i društvene norme.
IZVOR: YT / English Heritage
Snažna poruka na spomeniku Stefanu Nemanji
Autor: redportal.rs
