Severnjaci, poznati kao vikinzi, bili su vrsni moreplovci

Da li ste se ikada zapitali kako su vikinzi uspeli da na stignu iz Skandinavije sve do Severne Amerike pre nego što je i nekome palo da izume GPS ili bilo šta slično? Rute kojima su se kretali često su prolazili kroz polarne regione čija je jedna od glavnih karakteristika gusta magla, kiša i oblačno nebo koje sakriva kako zvezde tako i Sunce - čime postaje ekstremno teško voditi se nebeskim telima u navigaciji.

Poslednjih godina pojavila se teorija koja najverovatnije objašnjava na koji način su to radili, koristili su poseban kristal.

Islandski spar, koji se često naziva i sunčev kamen, je čista i prozirna forma kalcita koja se može naći u delovima Islanda i Skandinavije. Kristal poseduje specijalne osobine poznate pod imenom dupla refrakcija koja ima sposobnost da deli polarizovanu svetlost da dva dela (u dva snopa) sa različitim refrakcionim vrednostima. Resultat je da sve što se posmatra kroz njega vidi se duplirano. Danas se mineral koristi u izradi optičkih instrumenata i LCD ekrana.

Prema teoriji , u navigaciji tokom plovidbe vikinzi su koristili kristal kao polaroid filter. Kada svetlost uđe u atmosferu, širi se i polarizuje. Ako uperite deo kristala ka nebu i rotirate ga, svetlost koja prolazi kroz kristal se pojačava ili smanjuje kada je se postavi u pravu poziciju, pokazujući gde se nalazi sunce čak i kada je nebo prekriveno oblacima. Ako sa dva mesta "očitate nebo", iskusni navigator može da identifikuje sunčev pravac i iskoristi ga da izračuna sever.

Prema mnogima, ovaj fascinantni metod orijentacije se pominje i u sagama gde se navode pod imenom sunčevi kamenovi uz pomoć kojih se pronalazilo Sunce i upravljao brod. Tek 1960. godine naučnici su uspeli da povežu sunčevo kamenje sa mineralom spar. Vezu je otkrio danski arheolog Torkild Ramskou. Međutim, izuzev ove veze nemamo nikakav konkretni dokaz da je to zaista i bilo tako. Pitanje je da li je to uopšte i funkcionisalo? Tu stvari postaju problematične.

Trenutni konsenzus među naučnicima je jedno veliko MOŽDA. Pri problem je da je, do sada, nijdan sunčev kamen nije otkriven iz tog perioda ili na ostatku samog broda ili u grobovima. Godine 2013. francuski istraživači sa Univerziteta u Renu izjavili su da su otkrili deo minerala na britanskom brodu koji je potonuo u Lamanšu 1592. godine. Tim je špekulisao da je mineral bio dodatna oprema, pored kompasa, uz pomoć kojeg bi korigovali podatke sa nepreciznih formi kompasa - međutim i dalje nema konkretnih dokaza.

Potom postoji i problem da li je takva metoda navigacije zaista pouzdana.

Godine 2016. tim naučnika je odlučio da testira hipotezu. Simulirali su uslove u kojima su se nalazili vikinški istraživači i potom da se izvede navigacija uz pomoć tri vrste kristala kalcita, kordijerita i turmalina. Rezultati su pokazali da, kada je čisto nebo, sva tri kristala su se odlično pokazala. Tokom uslova slabe oblačnosti, kordijerit i turmalin su se bolje pokazali od kalcita, ali u uslovima gde je polarizacija veoma niska, kalcit je bio najbolji od svih. Međutim, sva tri kristala su potpuno neefektivna u uslovima potpune oblačnosti i jake magle.

Dalji testovi su potrebni da bi se analizirala njihova pouzdanost u navigaciji, no ipak ako metod ne radi u uslovima oblačnosti kada se koristimo nesavršenim kristalima koji su bili na raspolaganju vikinzima, teorija je najverovatnije pogrešna. To ne znači da oni nisu koristili sunčevo kamenje, već samo da su dokazi za ovaj partikularni metod nedovoljni.

Autor: redportal.rs