Ovaj maskr je jedan od najstrašnijih zločina na području Podrinja. Muslimanski vojnici iz Srebrenice mučki su tog julskog dana 1992. ubili veliki broj civila srpske nacionalnosti u selu Gornji Magašići i Hranča (opština Bratunac). Među ubijenima je bilo čak 12 žena, a većina civila je pobijena dok su obavljali seoske i poljoprivredne radove.
Iako su se ova sela nalazila kilometrima izvan borbenih linija, iako ovdje nije bilo nikakvih borbenih dejstava, to ipak nije sprečilo muslimanske ekstremiste da upadnu u nebranjena srpska sela i počine težak masakr. Muslimanski vojnici iz Srebrenice, započeli su svoj krvavi pir. Na kućnom pragu su odmah zverski preklani supružnici Ljeposava (74) i Blagoje Popović (85). Oni su bili izloženi stravičnim torturama, mučeni, prebijani pa ubijeni. Muslimanski zločinci su nakon zverskog iživljavanja nad starijim bračnim parom presreli žene koje su vredno radile ne sluteći da se bilo šta čudno dešava.
Vojnici iz Srebrenice, tada su otvorili vatru na nenaoružane civile koji su potom počeli da beže. Iz neposredne blizine ubijen je veliki broj žena i to prilikom bježanja. Neke od njih su doživile strašne torture i mučenja, prije nego što su ubijene. U napadu na Gornje Magašiće svirepo je ubijena trudnica Ljiljana Ilić Lončarević. Iako su videli da se radi o nenaoružanoj ženi koja je bila u drugom stanju, muslimanski vojnici su je svirepo ubili. Sa njom je tog dana ubijeno i njeno nerođeno dete. Bilo joj je samo 17 godina.
Toga dana ubijen je i veliki broj Ljiljinih rođaka. Ubijeni su na kućnom pragu, u svome selu kao potpuno nedužni civili. Poražavajuće je da se ubice spokojno šetaju Podrinjem, Bosnom i Hercegovinom i čitavim svetom, potpuno oslobođeni bilo kakve odgovornosti za počinjene zločine. Majka Negosava i otac Dušan su godinama čekali da neko odgovara za smrt njihove mezimice i drugih civila u Magašićima, ali nažalost to nisu doživili. Preminuli su od tuge za ćerkom. Ljiljana je bila udata za sveštenika, uzeli su se mladi, bila je u šestom mjesecu trudnoće. Nikoga muslimani nisu poštedeli taj dan, svi su pobijeni.
Na spomeniku nedužnim žrtvama uklesano je i ime Zorice Božić, dvanaestogodišnje djevojčice koja je ubijena prilikom napada muslimanske vojske na Gornje Magašiće. U knjizi "Hronika našeg groblja", čiji je autor istaknuti istoričar i borac za pravdu i istinu Milivoje Ivanišević, navode se i izjave svjedoka i očevidaca ovog stravičnog masakra.
Vinka Božić izjavila je sledeće:
Dana 20.07.1992. godine bila sam u svojoj kući. Oko 11,45 časova započela je jaka pucnjava sa svih strana, ali ja nisam odmah shvatila da se radi o napadu muslimana na naše selo, pa sam izašla iz kuće i Кrstina mi je rekla da su muslimani napali selo. Potrčala sam i prvo se sakrila u Bojin svinjac, a posle kada sam čula galamu muslimanskih vojnika, iskočila sam iz svinjca i uskočila u ostrugu i žaru nedaleko od njega i odatle sam sve dobro videla i čula. Čula sam da je Osmanović Hajro, sin Ibrahima psovao svoje ljude govoreći im: "Hajde brže, ako im dođe pomoć izginućemo svi". Videla sam ga dobro, bio je obučen u civilno odelo i nosio je pušku, ali ne znam koju. Iz pravca Deronjića naišla je jedna grupa muslimana koju je vodio Osmanović Šaban, sin Junuza iz našeg sela, zaseok Močila, sa njim su bili Osmanović Nedžad, sin Muniba iz našeg sela zaseok Šumanići i njegov brat zvani "Cvrko" i sinovi Hakije Osmanovića, jedan zvani "Tuzlo" a drugi zvani "Cico". Šaban im je naredio da idu u moj zaseok Božiće i da iz kuća pokupe sve što mogu, a onda sve popale, pa su oni i ušli u selo, pokupili iz kuća što su mogli, a onda su sve popalili i kuće i ambare i sve prateće objekte. Кada su završili čula sam da ih Šaban psuje što su popalili ambare, prije nego što su iz njih povadili žito. Videla sam među njima i Osmanović Mehu, sin Junuza iz zaseoka Močila, Avdić Senahida, sin Idriza iz Glogove. Кod njihovog groblja skupili su se i bilo ih je mnogo. Čula sam i poznati Šabanov glas, kada je rekao da idu na Avdaginu njivu da sve pobiju i popale, ali kad su krenuli iz pravca šume zvane "Кlančić" čula se pucnjava, pa je Šaban rekao: "Ovo su Кajići i Кravičani, brže se povlačite", pa su se oni posle toga počeli povlačiti prema Кrčevini i dalje prema Blječevoj.
Porodice žrtava gotovo tri decenije čekaju pravdu za svoje najmilije, a Tužilaštvo BiH je svojom odlukom da ne podigne optužnicu ubilo ove žrtve po drugi put. Više je nego jasno da su pripadnici "Armije BiH" koji su 1992. i 1993. silovali, ubijali i klali srpsku nejač - žene, decu, trudnice, bolesne i nepokretne starce potpuno zaštićeni i oslobođeni svake odgovornosti.
Teror nad Srbima na Đurđevdan, Vidovdan, Božić... 😢😔
Viralna slika 🧐 KRVAV MESEC VRH KOŠARA 💔
Autor: redportal.rs
