Saša Pantelić je bio jedan od junaka otadžbine na Košarama koji su svojim herojskim podvizima branili Srbiju i sprečili kopnenu invaziju. Za odvažnost i zbog teškog ranjavanja, Saša je 1999. godine odlikovan Ordenom za hrabrost.
- Nedostaje mi tata. Mnogo... Nedostaje mi vreme koje smo provodili zajedno. Najviše sam voleo da igram fudbal s tatom, vodio me je na utakmice. Moj tata je bio najhrabriji čovek, a ja ću biti kao on - očiju punih suza kaže 7-godišnji Uroš dok posmatra Orden za hrabrost koji je dobio njegov tata.
Uroš ide u 1. razred, njegova godinu dana mlađa sestra Milica pohađa vrtić, a iako imaju malo godina, vreme im ne umanjuje bol i tugu za ocem, koji je iznenada preminuo pre godinu i po dana. Skromna devojčica Milica, na pitanje koga najviše voli, odmah odgovara:
- Najviše na svetu volim tatu. Zamišljam da je živ. Svako veče kad legnem da spavam molim se Bogu i kažem: 'Molim te, otvori tati vrata raja.'
Skrhana bolom, njihova mama Katarina trudi se da deca ne osete prazninu nastalu posle očeve smrti.
- Oni su u tim godinama kada vide kako se druga deca igraju sa svojim očevima i pitaju se gde je njihov. Užasno je bolno. To je hendikep za ceo život. Ni sama ne mogu da prihvatim da Saše više nema, a kamoli da objasnim deci. Zbog njih ne mogu sebi da dozvolim da se isplačem, meni je to luksuz. Kad čujem auto ili vrata, sve pomislim da će Saša doći, nadam se... Noću ne spavam, ustajem, čekam a šta - ne znam ni sama - kaže ona.
Foto: Blic.rs/Blic.rs
ORDEN ZA HRABROST
- Tog 16. aprila 1999. godine bio je ranjen i proveo je 40 dana u bolnici. Imao je geler koji je bio učauren u mišiću pored kičmenog stuba i lekari nisu smeli da ga diraju. Na čelu je imao ožiljke od gelera. Još ne mogu da prihvatim da ga nema, jer ne živim kao da ga nema - započinje bolnu ispovest za Blic Sašina supruga Katarina.
Sašu je upoznala dosta kasnije od Bitke na Košarama i kaže da je izbegavao da priča o tom periodu, jer nije želeo da pamti loše stvari.
- Bio je toliko dobra osoba, da ne znam da li iko na svetu ima lošu reč da kaže za njega. Uvek spreman da pomogne. Nije imao trunku mržnje ni prema Albancima niti prema bilo kome. Na Košarama je svoje konzerve s hranom delio albanskoj porodici da prehrane decu - priča Katarina.
SMRT NA FUDBALSKOM TERENU
Katarina navodi da je Saša bio 80% invalid, ali je ipak 3 puta nedeljno igrao fudbal. Međutim, 25. novembra 2019. iznenada je preminuo na fubalskom terenu u Resniku.
- Tog dana ništa nije ukazivalo da nešto nije u redu. Igrao je fudbal 7 minuta i samo se nakašljao i pao. Došla je Hitna pomoć i sat vremena su ga reanimirali, ali ni u jednom trenutku nisu mogli da ga povrate. Kako su mi kasnije rekli, srce mu je jednostavno puklo... - jedva izgovara Katarina.
To kobno veče ostaće zauvek urezano u njenom sećanju.
- Deca su mi bila za stolom, večerali su. Tu sliku nikad neću da zaboravim. Došli su Sašini drugovi i saopštili mi da je Saša preminuo... To je bio potpuni šok. Vrisnula sam, deca su se uplašila i pitala me šta je bilo. Komšinica ih je odvela. Nisam mogla da im kažem istinu - kroz suze priča ona.
Psiholozi su joj savetovali da sačeka određeno vreme pre nego što deci saopšti bolnu istinu.
- Rekla sam im da je tata pao, da je bolestan i da ne možemo da idemo kod njega. Sećam se kada je Uroš nacrtao srce i dugu, i napisao: 'Tata, mi te volimo.' Želeo je da taj crtež odnesem doktoru i da ga preda tati. Tada sam mu rekla da tate više nema... Počeo je da plače i pitao me je zašto sam ih lagala. Nikada neću zaboraviti kada mi je Milica rekla: 'To nije fer, ti imaš i mamu i tatu, mi nemamo.' Dala bih sve što imam da mogu da im vratim tatu - jecajući izgovara Katarina.
NEMILOSRDNA BORBA
Sudbina je bila nemilosrdna prema porodici Pejić. Sašin otac preminuo je 40 dana pre Sašine smrti, dok je njegova majka zbog bolesti četiri godine prikovana za krevet. O njoj svakodnevno brine Katarina.
- Ustanovljeno je da ima tremor. Zatvorena je u četiri zida, ne može ni kašiku da drži u ruci. Hranim je, kupam, presvlačim, previjam. Poslednjih meseci stanje joj se pogoršalo i počele su rane da joj se otvaraju po telu - priča Katarina.
A uslovi u kojima ova porodica živi su posebna priča. Žive u malom stanu od 39 kvadrata u beogradskom naselju Beli potok. Reč je o nužnom smeštaju koji je pre 30 godina Sašinoj majci ustupila firma u kojoj je radila.
- Ova zgrada je bila ženski zatvor, a kasnije magacin Elektronske industrije Niš. Saša je ovde odrastao s majkom. Nas dvoje smo sa decom spavali u jednom krevetu u sobici, dok u drugoj boravi svekrva. Dok je Saša bio živ, dobili smo od opštine plac od 22 ara, ali se ispostavilo da ne može ništa da se gradi na tom mestu - kaže Katarina.
POMOĆ
Nakon Sašine smrti, Opština Voždovac pokrenula je humanitarnu akciju Voždovac za heroja sa Košara, a od prikupljenih sredstava kupljena je kuća nedaleko od stana u kojem sada borave.
Foto: Blic.rs/Blic.rs
- To je bila garaža sa kanalom. Od sakupljenih sredstava počeli smo da gradimo kuću, dozidan je sprat. Sašini drugovi i kum su nam finansijski pomogli na samom početku - kaže Katarina.
Jedini izvor prihoda za Katarinu i njenu decu jeste Sašina penzija. Katarinini roditelji su takođe bolesni, pomaže im jedino njena sestra. Oni sanjaju o tome da završe kuću i da Uroš i Milica jednom imaju sigurni dom.
Svi ljudi dobre volje koji žele da pomognu deci mogu da pošalju SMS na humanitarni broj 2552 ili da uplate sredstva na dinarski tekući račun Blic fondacije: 325-9500500148315-93 ili na devizne račune :9601500148316 70 - za uplate u evrima; 9604500148318 49 - za uplate u švajcarskim francima i 9602500148317 62 - za uplate u dolarima, OTP BANKA SRBIJA, AD NOVI SAD.
Platforma eBay je otvorena za plaćanje kriptovalutama
Autor: Blic.rs
