- Bilo je to letnje vreme, prava žega, od hodanja i prašine, usta ti sva suva, bili smo žedni, a oni nam nisu dali da se maknemo iz kolone, po hranu ili vodu, ko izađe, dobije kundakom. Ispred mene je išla snaja od tetka očevog, htela je da uzme vodu koja se sakupila u stopama krava za dete. Ustaša je samo prišao i udario je kundakom. Njena starija ćerka je samo uzela dete u ruke i nastavila dalje - ovakoa je Slavko Milanović započeo ispovest najstrašnijeg koračanja ka logoru Jasenovac.
Slavko (85) se nalazi na čelu Udruženja logoraša Jasenovca iz Beograda. Jasenovac je preživeo gledajući na sav užas očima šestogodišnjeg deteta. U logor smrti nakon oslobođenja došao je 1966. godine, kada je spomenik Kameni cvet svečano otvoren.
- Moje selo Međuvođe, i sva okolna sela, bila su čisto srpska, sem u Dubici, tu su živeli i Srbi, i Hrvati i Muslimani. Bilo nas je četvoro, majka, sestra, otac i ja. Tata je bio u kraljevoj vojci u Boki. Kad je kapitulirala vojska, posle par dana, pitali su ih ko će u četnike, ko je hteo, išao je na stranu, ko nije, takođe. Oni koji su želeli u četnike, odlazili su sa sve oružjem i uniformama, oni koji nisu hteli poput mog oca, odlazili su samo u pantalonama i bluzi, sve drugo su im oduzimali - započinje Slavko svoje sećanje na ratne godine.
Foto: Own work/Petar Milošević
Nakon nekoliko dana putovanja, njegovog oca su zarobili Nemci, nakon čega je zajedno sa ostalim zarobljenicima prebačen u Nemačku.
- Tatu su zarobili 21. aprila 1941. godine u Slavonskom Brodu, verovatno je krenuo da se vraća kući. Njega i ostale su Nemci zarobili i transportovali su ih u Nemačku, u Drezden, mislim. Bio je raspoređen kod jedne Nemice čiji je muž bio na frontu, a ona je bila baš onako, opasna, sve ga je terala da radi. Međutim, tati je u jednom trenutku bilo svega preko glave, te je pokušao da je udari, nakon čega je ona zatražila zamenu. Tada mu je zapravo, "upala sekira u med", jer je raspoređen na neku farmu mleka. Tamo je bio sve do kapitulacije Nemačke - kaže on.
- Prvi masakr u mom selu, napravile su ustaše februara 22. 1942. godine, tada su mi stradali stričevi. Bila je jaka zima, hladna, sa puno snega. Kako su Nemci nailazili, sve starije od 15 godina, bežalo je u šumu. Međutim, bilo je i onih poput mog strica i komšije, isto rođaka, koji nisu otišli, već su ostali u kući. Nemci su ih zadržali u kućnom pritvoru tokom noći, a, majku, sestru i mene oterali iz naše kuće koja im je bila pogodna za borbu sa partizanima. Kad su Nemci završili borbu sa partizanima, počeli su da se povlače. Poveli su sa sobom mog strica Veselka, rekli su mu da potera volove sa njima. Takođe, poveli su još nekoliko muškaraca ka mestu Knežica. Tamo su ih predali ustašama, koje su ih masakrirali. Ne oružjem, već sekirama, noževima i maljevima. Mrcvarili su ih, mom stricu, isekli su jezik, ruke, nos, oči su mu izvadili... Sutradan su javili u selo da su svi oni koji su povedeni, ubijeni. Njihova izmrcvarena tela, doneli su u selo i sahranili ih... Strina je strica poznala po odeći, tačnije, onome što je ostalo od nje u tom piru.
Foto: United States Holocaust Memorial Museum, courtesy of Memorijalni muzej Jasenovac/Collections: 2002.537.4
Od tada su na svaki napad Nemaca Slavko i ostala deca slata su u šumu, odakle bi se vraćali tek kada opasnost prestane. Dan kada su zarobljeni pamti po jakom bombarodvanju i pucanju, ali i po krvi svuda oko njih.
- Tetka i majka su bile u partizanima. Tog jutra kada smo konačno morali da krenemo iz sela, sećam se da smo bili ispod nekog drveta, u šumi. Nedaleko od nas, bomba je pogodila drvo koje se izvalilo, a na drugom kraju, nalazio se čovek koji je ležao na zemlji, iz njega je šikljala krv kao kada zakoljete petla. Potrčao sam ka njemu, ali me je majka sprečila, uhvatila me je za ruku. Krenuli smo ka nekom proplanku, misleći da nas tamo neće bombarodvati. Međutim, na izlasku iz šume, presreli su nas NDH vojnici. Uperili su puške u nas i rekli da sednemo dole, pa su počeli da nas odvode na proplanak i da nas ograđuju žicom.
Odvojili su muškarce od žena i dece, a oni koji su imali više od 15 godina ubijenu su na ili na licu mesta ili na putu ka nekom od logora.
Foto: United States Holocaust Memorial Museum/Unknown author
- Odvajali su nas. Sve one koji su imali više od 15 godina, odvajali su sa strane i posle su ih ubijali na putu do Gradine, Jasenovca. Majčin deda, tatin tetak, nestali su tom prilikom. Nisu nas mučili toliko jer smo krenuli kao neko jato gusaka ka Hrvatskoj, odnosno, Jasenovcu. Prešli smo peške nekoliko desetina kilometara do železničke stanice. Ako bi neko malo izašao iz reda, bili su surovi. Ispred mene je išla snaja od tetka očevog, htela je da uzme vodu koja se sakupila u stopama krava za dete. Ustaša je samo prišao i udario je kundakom. Njena starija ćerka je samo uzela dete u ruke i nastavila dalje. Tako smo išli do Cerovljana, gde se nalazio sabirni logor, dolazili su ljudi dan i noć. nebrojeno njih. Neke su odmah utovarali u vagone prema Sisku, Bjelovaru, Vrbišinom polju, a moju grupu su poslali peške ka Jasenovcu. Smestili su nas u jedan deo gde nije bilo nikakvih objekata, na livadu koja uskoro nije bila livada, već zemlja, jer smo čupali travu i jeli je - priča Slavko.
Tada su počele da se odvijaju scene zbog kojih su mnogi po gledanju filma Dara iz Jasenovaca gutali knedle. Svojim očima, Slavko je gledao kako ustaše uzimaju decu od majki.
- Majka je mene i sestru pokrivala ponjavom i govorila da ćutimo, jer su ustaše išle tako kroz masu i samo su dizali decu i odvodili ih. Pored moje majke, tu su bile još 3 njene sestre, deda je odredio jednu od njih da pomaže mojom mami oko nas dvoje. Hranu nam tamo nisu davali, srećom, majka je još sa Kozare imala malo kukuruznog brašna i soli koje nam je davala u ručicu i to je to. Samo su nam jednom skuvali pasulj bez ičega i to je bilo to. Srećom, moja tetka je bila devojka i imala je skupe ručne radove, sama ih je vezla mesecima i nosila je to u torbi. Ustaše su dozvoljavale Hrvaticama da donesu hleb do žice i da se trampi sa logorašicama. Pola hleba, parče hleba. Tako je ona trampila malo po malo pa smo nekako izdržali. Odatle su nas prebacili u Novsku u neke štale, svinjce koji su užasno smrdeli, nije moglo da se boravi u njima. Nakon nekoliko dana, odatle su nas slali kao radnu snagu kod ustaških porodica - priseća se Slavko.
Foto: United States Holocaust Memorial Museum/Unknown author
Nažalost, njegova sestra Zorka, nije izdržala strahotu Jasenovca.
- Sestra je bila nežnija od mene, iznemogla je bila već od Kozare, bila je bolešljivija. Ja sam bio jači, žilaviji i stariji od nje godinu i po dana, ja 6 godina, ona 4 i po. Umrla je od gladi, od iznemoglosti. Bila je toliko mršava da su joj se koščice videle… Gledao sam to kada se desilo, nalazio sam se pored. Majka je plakala, a tetka, majčina najmlađa sestra, tešila je mamu rečima "Ostao ti je Slavko”. Ja nisam plakao, a bila je udaljena od mene kao vi sad, tu na par pedalja. Odneli su je i sahranili tu negde oko Novske - priseća se sa tugom u glasu Slavko.
Pakao i neizvesnost koji su vladali u Jasenovcu, zamenio je rad u domobranskoj porodici.
- Došli smo u porodicu, kod muža i žene, koja je u domobranima imala 2 sina. Majka je radila po ceo dan, jer gazdarica nije bila naklonjena nama Srbima, jer su njeni sinovi morali da idu u rat. Kako mi je ispričala majka, jedan od njih je rekao prilikom posete roditeljima, "Majko, nemoj ništa nažao da napraviš ovim Bosancima", jer je i on bio svestan rata i ratnih događaja. Neke porodice, koje su takođe radile kod domobranskih porodica, imale su priliku da jedu sa gazdama, dok kod naših nije bio takav slučaj, uvek su nam ostavljali hranu sa strane." - završava svoju ispovest Slavko.
Autor: redportal.rs
