Svi znamo taj osećaj. Sedimo, razmišljamo o nečemu potpuno van konteksta i onda nam sine! 😱 Stigne nam fantastična ideja, i mi jasno vidimo kako ona može da funkcioniše, šta treba da uradimo, koga prvog da uposlimo i koji su sve neverovatni boljici u njenoj realizaciji. Ali već trenutak kasnije mozak nam je prešao na nešto drugo, najverovatnije skroz zaboravivši na prvu ideju. Sve što je ostalo je taj osećaj pozitive i sreće, kao da smo nešto učinili, a nismo.
Sa druge strane, kao da vas sve interesuje, ne postoji tema o kojoj nemate svoje mišljenje. Čitate sve i o svemu ponešto znate. 😅 Danas ste duboko u istoriji nordijskih naroda, ali koliko već dva dana kasnije vas interesuje gitara, a za 5 dana sve biste dali da probate da pravite svoju turšiju, itd. itd.
Ovo "stanje" nije nikakva pozitiva, već odraz našeg kukavičluka. Odraz nesigurnosti i odsustva karaktera. Kako? Evo kako.
Meandriranje uma sa teme na temu i večiti život na groblju stotina fantastičnih ideja nije ništa drugo nego igrati na sigurno u životu. Čim dođe da treba utrošiti energiju i pokrenuti se, prelazi se na novu stvar ili novu ideju da bi se očuvao taj pozitivni osećaj.
Time se izbegava ono što je "teško", izbegava se mogućnost neuspeha, potreba višegodišnjeg truda, učenja, ulaganja i odricanja. Izbegava se sve ono što je presudno da bi neko ostvario ono što je zamislio i da bi uspeo. Izbegava se život i živi se u sigurnosti svoga uma i svoje fantazije.
Мој највећи проблем је што мене све интересује али ме ништа специјално не интересује да бих се посветила само томе
— Kristinnah (@uno_bambino) 08. децембар 2020.
IZVOR: TW / @uno_bambino
Autor: redportal.rs
