Rođena u Mariboru 1893. godine, celo detinjstvo je rasla uz svog strica Martina - tada poručnika u srpskoj vojsci. Njegove priče o podvizima i herojstvu Srba na bojnom polju toliko su joj raspalile maštu i vatru u grudima da je čak dva puta pokušala da se domogne Srbije.
Tek je treći put, kao gimnazijalka, uspela da se dokopa Šumadije. Stigla je do Kragujevca i svog ujaka Martina Javornika, koji je kao austrugarski oficir dezertirao i pobegao u Srbiju, gde je postao kapetan u 11. pešadijskom puku "Karađorđe".
Kada je stigao Prvi balkanski rat pristupila je odmah jedinici svoga strica kao vojna bolničarka. Govorila je da je dan došao, dan slobode slovenskih naroda.
Učestvovala je u oslobođenju Kosova i Metohije i u opsadi Skadra. Kada su Bugari udarili godinu dana kasnije borila se sa puškom u ruci kao dobrovoljac, kada je i dobila svoje prvo odlikovanje - sama zarobivši bateriju bugarskih topova.
Prvi svetski rat i 1914. dočekala je kao veteran. Među prvima se odazvala pozivu za opštu mobilizaciju.
Rame uz rame, kroz SVE borbe, prošla je Antonija. Nakon herojske pogibije njenog uzora strica Martina na Ceru, Antonija je postala oličenje vojničkog ideala. U svakom boju prva, ne zaostajući ni centimetar - Cer, Drina, Kolubara, Kosovo i Metohija, Albanska golgota, Kajmakčalan i Solunski front.
Kajmakčalan - zarobila 30 bugarskih vojnika, odlikovana. Proboj Solunskog fronta - jurišajući prva lavovski i ludo hrabro na neprijateljske rovove, teško ranjena u nogu i u grudi. Jedva je preživela. Dvanest puta je ranjavana i dvanest puta je odlikovana, nosilac je najvećih ordena srpske vojske Viteza Karađorđeve zvezde sa mačevima i francuske viteza Legije časti.
Sebe i Srbe sumirala je u njenom svedočanstvu trena oslobođenja Kosova i Metohije u Prvom balkanskom ratu:
"Nisu me, na ovom putu, potresli ranjenici, bilo ih je - neki su ostali doživotni invalidi. Nisu me potresli ni oni iscrpljujući marševi, ni ono žrtvovanje na bojištu - da se sa vatrenog položaja izvuče ranjenik, potresla me je scena koju sam videla kada je bolnička četa stigla na Kosovo Polje: vojnici polegli po zemlji i ljube je... Onda se svi međusobno zagrle i ljube i govore kako se više od pet vekova čekalo na ovaj trenutak, kako je osvećeno Kosovo... Shvatila sam: od juna i Vidovdana 1389. do oktobra 1912. godine s kolena na koleno se živelo za ostvarenje tog sna - u radosti i u žalosti se govorilo o Kosovu - i evo, vojnici dočekali taj čas da proteraju Turke i oslobode Kosovo... Ispuniše zavet mnogih generacija..."
Foto: Wikipedia.org/free use
Preminula je 16.8.1974. godine, tačno na šezdesetogodišnjicu boja na Ceru, zaboravljena.
Autor: redportal.rs
