Postoji samo jedno pitanje koje možete postaviti iskrenoj osobi naspram sebe ako vas interesuje njen karakter, a to je: „Da li smatraš sebe za dobru osobu?“ I možete očekivati samo jedan prihvatljiv odgovor, jer ljudi koji su istinski „dobri“, ljudi koji su spoznali samilost, strpljenje, opraštanje, kompromis i iskreno izvinjenje, uvek i svaki put odgovaraju samo jednom rečju – NE.
Razlog je prost, jer osoba ne može biti dobra osoba a da u isto vreme se oseća bezgrešno i pravično u svakom trenu svoga života. Dobrota, sama po sebi, je zapravo posledica nečije svesti o svom ličnom kapacitetu za zlom. Tj. sposobnosti da se bude bezdušan, okrutan, beskurpolozan, sebičan, i gluv na potrebe i želje ljudi oko sebe. Samo rigoroznom sumnjom u svoje postupke i zdravim preispitivanjem se dobija svest u svoje mane, a samim tim postaje teško olako suditi drugima kada ste svesni koliko ste i sami istim greškama skloni. Cena koju plaćaju osobe koje su istinski dobre je konstanta i neprestana sumnja u sebe da su zapravo, ništa drugo, do prikriveni monstrumi.
Upravo taj osećaj krivice i savest je temelj vrline u ljudima.
Sa druge strane, istinski lošu osobu, nikada nećete zateći kako nema sna jer se brine o svom ponašanju i karakteru ili kako vari protekli dan tražeći razlog nečije promene u ponašanju. Najtežim i najopasnijim osobama na planeti nikada nije ni palo na pamet da u njihovom karakteru nešto nedostaje jer, po njima, zlo se uvek nalazi van njih i delo je drugih osoba i okoline. Po definiciji, drugi su uvek krivi, okrutni, pogrešni, nerazumni, agresivni i nemilosrdni. A njihov zadatak je da svet isprave i prekuju pravilno u plamenu svoje „pravde“. Čudan je to paradoks. Najveća zlodela i najgore zločine su upravo činili ljudi čiste savesti, koji ni trenutka nisu sumnjali u ispravnost svojih odluka – i tako je put u pakao popločan dobrim namerama.
Ono što ujedinjuje na makro planu kulturnu revoluciju Maoa, Holodomor SSSR-a i Aušvic i Jasenovac sa ovim gore navedenim jeste, stalna, nepogrešiva i neoboriva vera da se čini prava i pravedna stvar.
Jedini lek za ovakav sklop osobe je kolektiv baziran na skepticizmu i uviđavnosti, gde se gaji zdrava sumnja u univerzalni kvalitet svoje „lične istine“. Kolektiv koji je uvek sposoban da oprosti, jer je i svaka jedinka tog kolektiva svesna koliko i njoj treba da se „oprosti“.
Autor: redportal.rs
