Norveški vojnik Knut Flovik Thoresen, rođen je u norveškoj porodici izvan malog grada Narvika na severu zemlje 1971. Nedaleko od njegovog rodnog grada se tokom Drugog svetskog rata nalazio logor za srpske zatvorenike.
Knut Flovik je rekao kako su priče o stradanju srpskih zatvorenika na njega ostavile neizbrisiv utisak. Mnogi zarobljenici koji su došli u Norvešku poslati su ovde samo zato što su bili Srbi. Dok su žene i deca ubijani u Jasenovcu, muškarci su slani kao robovi u Norvešku kao rezultat dogovora između ustaša i Nemaca. Upravo zbog toga je rešio da postane norveški oficir ali nije ni slutio da će ga profesija odvesti pravo na Balkan.
Norveški oficir je za svoju životnu saputnicu izabrao upravo srpkinju i to je opisao:
- Krstio sam se 2002. u srpskoj crkvi u Skugriću kod Modriče u Republici Srpskoj, iste godine kada sam se venčao i oženio Srpkinju. Zajedno imamo 2 dece, norveško-srpske koja su takođe krštena u Skugriću. Za mene je bilo ispravno da se krstim i postanem pravoslavac i vidim da je veoma važno da se pridržavam tradicije i u Norveškoj, kao što je slavljenje slave a koje porodica slavi Svetog Stefana.
O svom dodiru sa Srbima iz južne srpske pokrajine Knut je rekao:
- Prvi put sam bio sa norveškom vojskom na Kosovu 2001. kada sam brzo shvatio da moju braću Srbe progoni albanska većina.
Nedugo zatim opet se vratio kao pripadnik KFOR-a na Kosmet:
- U leto 2003. ponovo sam dobio raspored na Kosovu, ovoga puta u norveškom bataljonu zaduženom kao interventni bataljon snaga KFOR-a. Ovde sam služio kao dežurni na komandnom mestu bataljona.
Već 2004. u proleće već su među Albancima počela huškanja na Srbe i na samom početku Albanci su na norveški kontigent bacali kamenice i molotovljeve koktele. O daljem razvoju događaja Knut kaže:
- Komandnim kolima smo na kraju stigli do Čaglavice, čak sam imao i radio na leđima i vodio računa da naređenja od komandanta i starešina dobijaju vojnici Sve je bilo veoma haotično, dim iz zapaljenih kuća i ostalo, suzavac. Morao sam da stavim gas masku, sećam se da mi se grlo znojilo. Pozicionirali smo se nedaleko iza crte, za komandata je bilo bitno da bude daleko ispred. Imali smo mnogo ranjenih, sećam se da su pokupljeni s leđa, neki sa povredama glave koje su krvarile. Mislim da smo imali oko 20-25 povređenih, ali veoma ograničena medicinska sredstva, a samo jedan lekar koji je poslat sa povređenim pacijentom, bilo je povređenih i iz nekoliko drugih nacija. Moj prijatelj i kolega oficir bio je upucan u koleno. Albanci su gurali decu ispred sebe kako bi sprečili norveške vojnike da pucaju na njih. Kamenje i oružje Albanci su prevezli kolima Hitne pomoći iz prištinske bolnice. U noći 18. marta stvari su se smirile. Oko 400 norveških vojnika zaustavilo je 10.000 Albanaca za skoro 10 sati. Gračanica je spasena. Osećao sam da sam umoran nakon skoro 50 sati aktivnosti bez sna. Zabeležio sam status da bih dobio pregled i izgledalo je otprilike ovako:
- Albanci su pucali na nas, bacali gvozdene šipke, kamenje i granate. U jednom slučaju, ručna bomba je bačena odmah iza transportera. Na sreću, niko nije povređen. Još jedna granata se otkotrljala između nogu nekih norveških vojnika, a da nije eksplodirala. Naše vojnike su pokušali da zapale benzinom i pucano na njih. Norvežani su morali da pucaju da bi se odbranili i oduzeli život. Dva norveška vozila su granatirana. U šoferšajbnu je upucan transporter, kamion sa vodenim topom ima tri hica. Izgoreo je transporter. Povređeno je 40 policajaca Kfora i UN, od kojih 20 norvežana.
IZVOR: YT / Mannegruppa Ottar
Autor: Srpska istorija / Redportal.rs
