Otrcan čovek po imenu Estragon sedi pored drveta u suton, mučeći se da skine svoju cipelu. Uskoro mu se pridružuje njegov prijatelj Vladimir, koji podseća svog nervoznog prijatelja da moraju ovde da sačekaju nekoga po imenu GODO.
Tako počinje težak krug, ciklus debata u kojima dvojica naših protagonista konstantno pretresa i pita se kada će Godo doći, zašto čekaju i da li su uopšte i na pravom mestu kod pravog drveta? 🤔
Od ovog trena dalje, Čekajući Godoa postaje sve čudnija i čudnija priča koja se smatra komadom koja je kompletno i iz korena promenio lice drame. Njen autor je Semjuel Beket, koji ju je napisao između 1949. i 1955. godine. Ona u srži nudi nama jedno prosto ali itekako važno pitanje - šta bi glavni protagonisti trebalo da čine?
Estragon: Ne činimo ništa, daleko je sigurnije.
Ovakav enigmatični dijalog je ključna osobina i karakteristika tzv. teatra apsurda, pokreta koji se rodio odmah nakon Drugog svetskog rata kod velikog broja umetnika koji su se rvali sa mislima u pokušaju da nađu neki smisao u sveopštoj klanici i uništenju koji je rat doneo. Apsurdisti, kako su i nazivani, dekonstrisali su zaplet, karakter likova, pa i sam jezik da bi otkrili njihovo značenje i smisao, a potom podelili njihovu suštinsku neodređenost na bini.
Iako ovo sve može da zvuči vrlo crno i negativno, apsurdisti često se služe i humorom. Kod Beketa se to jasno vidi u njegovom pristupu u pisanju Čekajući Godoa, koje je svojim rečima opisao kao:
Tragično je to što su protagonisti zaključani u egzistencijalnom problemu, oni čekaju nepoznatu osobu koja treba da im pruži osećaj smisla. ALI, njihov jedini smisao postojanja se nalazi u samom činu čekanja. Dok čekaju polako tonu u dosadu, osećaju strah podstaknut verom i razmišljaju čak i o samoubistvu. 🤨
Sa druge strane, postoji jedan aspekt humora u toj egzistencijalnoj stravi kroz koju prolaze. Mi je vidimo prenetu u njihovom jeziku, načinu na koji pričaju i u opisima njihovih pokreta. Njihove međusobne interakcije su prepune bizarnih igri reči, ponavljanja, inuenda i dvosmislenosti. Kao i glupiranja, pevanja, igranja i dramatičnog menjanja šešira. 🎩🎩
Potpuno je nejasno da li publika treba da se smeje ili da plače, ili da li je Beket uopšte i video neku razliku između te dve stvari. 😉
Beket je rođen u Dablinu, gde je učio engleski, francuski i italijanski jezik pre no što se preselio u Pariz. Tamo, u gradu svetlosti, proveo je najveći deo svog života pišući pozorišne komade, poeziju i prozu. Iako je Beket posedovao nepresušnu ljubav prema jeziku, takođe je gajio i ogromno poštovanje prema tišini - to vidimo u tome što je vešto pleo u svoje tekstove rupe, pauze i trenutke čiste praznine.
Ovakav način pisanja je bio glavna karakteristika njegovih dela prepunih nejednakog tempa i crnog humora (koje je postalo veoma popularno u Teatru apsurda). Takođe je strpljivo kultivisao sebe kao misterioznu personu koja je odbijala da potvrdi ili opovrgne bilo kakve špekulacije u vezi značenja i smisla njegovih dela. Zbog ovoga publika je stalno morala da pogađa šta se događa, i sve više je bila fascinirana njegovim nadrealnim svetovima i enigmatičnim protagonistima.
Odsustvo bilo kakvog očiglednog značenja čini Čekajući Godoa beskrajno otvorenim za najrazličitije interpretacije. Svi, od kritičara pa do gledalaca, su ponudili bezbroj tumačenja komada - što je rezultiralo tolikom količinom dvosmislenosti i varijacija, da su sama tumačenja počela da liče na razgovore protagonista iz komada.
Tumačena je kao alegorija hladnog rata, francuskog Pokreta otpora pa čak i kao komentar na britansku kolonizaciju Irske (odakle je i sam Beket).
Sama dinamika između dvojice protagonista je takođe bila tema mnogih debata, tumačeni kao sve od ljudi koji su preživeli apokalipsu, preko ostarelog para i dvojice impotentnih prijatelja, pa sve do toga da su personifikacije Frojdovog EGO i ID.
Upitan da prokomentariše ovakvu zavrzlamu tumačenja, Beket je samo odgovorio:
Kao i sve špekulacije i sam lud zaplet, dijalog protagonista se takođe vrti u krug dok se njih dvojica podbadaju, svađaju, raspravljaju i šale. Pa potom kad izgube tok misli, nastave tamo gde su stali - sve ispočetka.
Beket nas podseća da kao i naš stvarni svet, ni svet na bini ne mora uvek da ima smisla. Može da se vine i u realnost i u iluziju, ono što nam je poznato i nepoznato, blisko i strano. Iako čvrst i uredan narativ i dalje najbolje prolazi u pozorištu, najbolji komadi su uvek oni koji nas ostavljaju da se pitamo, oni koji nas teraju da razmišljamo... I čekamo. 🤷🏻♂️🤷🏻♀️🤷🏻♂️🤷🏻♀️
Ko želi i ko ima vremena, može i da pogleda. Čekajući Godoa u izvođenju Centra za kulturu Požarevac:
IZVOR: You Tube / Centar za kulturu Požarevac
Renesansa o Instagramu: PRE 450 GODINA 💞
UMETNOST: Vrisak krije poruku 🎨
Autor: redportal.rs
