SPARTANSKO RATOVANJE: REALNOST PROTIV MITA ⚔

Snažni, žestoki, nemilosrdni i isklesani kao od kamena? Da. Ali takođe mnogo kompleksniji i zreliji kada je u pitanju RAT 🧐

Antička Sparta je bila, u poslednja 2 i po milenijuma, ideal vrhunske, prefektne ratničke države gde je svako muško dete od detinjstva učeno, trenirano i oblikovano da položi svoj život na oltar otadžbine, neko kome povlačenje nije opcija i kome jedini ideal živi u herojskoj smrti na bojnom polju.

Ovakav pogled na Spartu, iako vrlo prijemčiv i romantičan - u potpunosti je netačan.

Mit o spartanskoj vojnoj vrlini i moći najviše duguje legendi o herojskoj smrti njenog kralja Leonide, spartanskog kralja i heroja boja u Termopilskom klancu 480. godine p. n. e. U njoj, prema legendi, 300 najboljih, "cvet Sparte", zajedno sa svojim kraljem daju svoj život da zaustave persijsku hordu da ne uđe u srce Grčke. Njihova pogibija služi za primer svim Grcima širom zemlje.

Međutim istina je da je u klancu bio grčki savez koji su predvodili Spartanci, i on je brojao oko 7.000 vojnika od kojih su 300 činili hopliti iz Sparte. Ipak, činjenica je da su se GRCI borili do kraja, i da je Leonida hrabro položio svoj život za slobodu svoje zemlje. On je zaista bio živi primer onoga što Herodot, otac istorije, sumira o Spartancima - ostaju na straži gde im rečeno i tamo će ili pobediti ili umreti.

Ipak, ovaj čin herojstva će zauvek baciti u maglu istinu o Sparti i onemogućiti mnoge da zaista odu dalje od uprošćene holivudske verzije Sparte - u onu pravu kompleksnu, onu u kojoj žive ljudi tj. istinitu SPARTU.

pročitajte još

Spartanski delikates - CRNA ČORBA OD KRVI

REALNOST

Zapravo, Spartanci su mogli biti i kukavice i korumpirani, skloni i predaji, povlačenju i bežanju kao i bilo koji drugi Grk svoga vremena. Mit o super-ratniku, koji je dobio svoju najnoviju verziju u filmu 300, konstantno je ponavljan kroz istoriju iako su nelogičnosti bile očigledne. Kao što je poznato, u prethodno navedenom filmu Leonidu glumi tad 36 godina stari glumac koji izgleda kao MMA borac - dok je u stvarnosti Leonida u doba Termopilske bitke imao ŠEZDESET GODINA. Ovakve fatamorgane, nas zaslepljuju za činjenicu da su i Spartanci bili ljudi od mesa, podložni starosti sa mnogo mana, pored svojih vrlina koje su nesumnjivo posedovali.

Uzmimo još jedan primer, kralja Agisa II, koji je strateški i vojno potpuno podbacio u ratu protiv Argosa, Atine i Mantineje u boju kod samog polisa Mantineja (418. godine p. n .e.) ali je ipak na kraju uspeo jedva da izvuče pobedu. Pa onda imamo i poznatog admirala Lisandra, čija se slavna vojna karijera završila brzopletom odlukom da pojuri u bitku sa Tebancima da ne bi dozvolio da se proslavi njegov rival na koga je bio ljubomoran - odluka zbog koje je izgubio život u boju kod Haliartusa 395. godine p. n. e.

Ali najveći primer koliko je mit zamaglio realnost prave Sparte je bitka kod Sfakterije 425. godine p. n. e. U tom boju 120 spartijata, najelitnijih ratnika Sparte, dozvolilo je da ih okruže Atinjani. Kada su videli da su opkoljeni, jednostavno su odlučili da se PREDAJU. Učinili su nešto dijametralno suprotno etosu osvoji ili umri, a nešto potpuno logično i pragmatično u tom trenu i nešto što više odgovara floskuli živi da bi se borio drugi dan.

Spartanci nisu bili ništa bolji niti ništa lošiji od drugih antičkih ratnika, primeri kao što smo naveli pokazuju da su i oni bili ljudi kao i mi i da kao takvi nisu mogli odstupati od onoga što ćini ljudsko biće - kako i pozitivno tako i negativno.

Ali, ovo nije tekst koji za cilj ima da unizi istoriju Sparte niti realnost koju je ona stvorila kroz svoje Likurgove zakone i agoge, već je cilj da pokaže koliko ona nije nešto daleko u visinama i neka prefekcija nedostižna nama, već da pokaže koliko su su zapravo bili slični nama. Ta ljudska realnost, koja je zamagljena, je zapravo njihova najveća snaga.

Primer toga najbolje možemo videti u jednom posve zaboravljenom generalu iz Peloponeskih ratova, generalu Brasidi. Njega, pre no sa Leonidom, možemo identifikovati sa Odisejem - umesto da je prigrlio smrt na bojnom polju on je činio sve da preživi i uči iz svojih grešaka.

BRASIDA

Skoro niko nikada nije čuo za njega. On nije istorijski lik koji je prijemčiv Holivudu za neki epski film, ali je zato ljudsko biće.

Pojavio se na istorijskoj sceni poput uragana 425. godine p. n. e, u titanskoj borbi Atine i Sparte za dominaciju grčkim svetom, u Peloponeskom ratu. Ušao je odmah u istorijske spise svojim podvigom proboja kordona oko grada Metoni sa samo 100 ljudi.

Verovatni mislite da je ovakav početak priče o generalu može samo da vodi u herojski podvig za herojskim podvigom? Čitajte dalje.

Nakon ovoga, došao je na red izvršiti juriš sa brodova na obalu Pilosa. Brasida, prepun spartanske nepokolebljivosti, naređuje da se brod stavi u maksimalno ubrzanje, i da se krcat vojnicima nasuče pravo na obalu, pravo u zube Atinjanima.

Potez je bio neverovatno hrabar, ali i neverovatno glup.

pročitajte još

NAUKA: Kako su trenirali Spartanci?

Kako se sjurio sa broda sa svojim usko zbijenim ratnicima, bili su načičkani kao bodljikavi prasići strelama i najrazličitijim projektilima. Nisu stigli da odmaknu ni 2 metra kada je, prema Tukididu:

...Brasida zadobio veliki broj rana i na kraju se onesvestio. Kako se povlačio nazad ka brodu pao je i iz ruke mu je ispao štit koji se otkotrljao u more.

Velikoj većini nas poznata je spartanska maksima sa njim (štitom) ili na njemu. Iako je ovo sigurno bio ideal kojim su svi trebali da streme, u vojnim pravilnicima gubitak štita je bio težak prekršaj i označavao je beščasnost i bacao sumnju da ste napustili svoj poredak u falanzi. Povrh svega, jedina stvar koja bi ovakvu situaciju mogla učiniti gorom je činjenica da se Brasida onesvestio u boju. Sudeći prema svim zakonima Sparte, kao i prema mitskom predanju, sve što je ostalo Brasidi sada da učini je ili da sebi oduzme život ili da se baci u samoubilački juriš na neprijatelja.

Ništa od navedenog se nije dogodilo.

Sledeće godine, već vidimo Brasidu na čelu snaga koji broje 700 helota (robova) na putu da pokori atinske saveznike. Ovde je važno da obratimo pažnju na to da je jedan spartijat na čelu helota, kaste robova od koje su Spartanci zazirali, mrzeli, terorisali i stalno se plašili pobune, jer je na njihovim plećima počivala celokupna spartanska ekonomija - takođe, bilo ih je SEDAM PUTA VIŠE NEGO SPARTANACA.

Međutim ovde vidimo Brasidu na čelu naoružanih helota, i to sa sve nadimkom Brasidoi (Brasidini ljudi), vidimo nešto što toliko odudara od standardne vizije odnosa helota i Spartanaca - zapravo vidimo koliko je Sparta bila fleksibilna i voljna da "iskrivi" i svoje zakone.

Kao rešenje za krizu u ljudstvu tokom sveopšteg rata sa Atinom, Sparta je obećala slobodu svim helotima oji se budu borili za nju. Svi koji se pridruže spartanskoj vojsci bili su naoružani i trenirani o njenom trošku.

Sa druge strane, osim promene na makro planu, imamo i promene na ličnom - imamo drugačijeg i Brasidu. Umesto besnog, nesmotreno i bezglavo hrabrog spartijata sada ga vidimo kako efikasno i nemilosrdno zauzima polis za polisom od Atine kroz lukavstvo - bez i jedne bitke.

Kako Tukidid piše:

Samo se pojavljujući i prikazujući kao umeren i pravedan prema polisima, izazvao je da se većina njih pobuni (protiv Atine); takođe i veliki broj polisa je zauzeo izdajom.

Brasida je, daleko od usvojenog direktnog načina koji diktira mit o SPARTI, pustio da robovi i nezadovoljni ljudi atinskih gradova odrade sav posao za njega.

Međutim, njegova najveća nagrada je bio grad Amfipolis (današnji Amfipoli), moćni grad koji je kontrolisao prelaz na reci Strumici (današnja granica Bugarske i Grčke). Organizujući iznenadni napad, odmah je okružio grad i započeo opsadu. Ali, umesto da pokuša da ga izgladni ili zauzme na juriš - ponudio je, do tada nečuvene uslove! Ponudio je SLOBODAN IZLAZ ZA SVE KOJI SU ŽELELI DA ODU I OBEĆANJE DA SE NEĆE OPLJAČKATI ILI POVREDITI NIKO KO ODLUČI DA OSTANE.

Ovaj potez je dijametralno suprotan etosu spartanskog ratnika koji u svakom trenu želi bitku i pobedu na bojnom polju i koji na svaku pomisao pregovora gleda kao na demonstraciju slabosti.

pročitajte još

KEČAP RIMSKOG CARSTVA za kojim su ludeli svi 🤮

Njegovi uslovi su, naravno, prihvaćeni. Grad je prešao na Spartansku stranu. Nakon toga Tukidid najbolje sumira Brasidinu pamet:

Kada su gradovi, koji su pod atinskom čizmom, čuli za pad Amfipolisa, kao i za ophođenje i uslove koje je Brasida ponudio poraženima - SVI su odaslali svoje poslanike k njemu - tajno ga pozivajući da dođe.

MIT I STVARNOST

Mitski Leonida, ginući u borbi, zaveštao je sebe smrti i otadžbini. Stvarni Brasida, posle neuspeha u boju, umesto da pogine u samoubilačkom jurišu ili da sebi oduzme život - zalečio je sebi rane i naučio lekciju. Imao je sreće što je živ i njegovo iskustvo je bilo jasno: hrabrost je dobra kada ima smisla, rat nije mesto gde se traži slava - već prostor nad kome se treba ostvariti cilj i koji treba oblikovati prema svojoj volji i moći.

Brasida je otkrio da je najbolje pobediti bez borbe, a to je ideja koja je anatema spartanskom etosu.

On će počiniti još mnogo grešaka tokom rata, ali najveća će biti ta koja će ga koštati života upravo ispred Amfipolisa gde je uspeo da porazi Atinjane u pokušaju da povrate grad. Nakon što nisu uspeli da zauzmu grad, Brasida je uvideo da se atinsko povlačenje pretvorilo u bekstvo, što je odlučio da maksimalno iskoristi. U bezglavom jurišu na neprijatelja u bekstvu, zaboravio je na sebe, ostao odsečen i poginuo.

Njegova pogrebna lomača održana je u Amfipolisu, najvećoj pobedi i najvećem podvigu njegove karijere.

Brasida je simbol ljudskosti Sparte i spartanaca, simbol fleksibilnosti, ljudskosti i realnosti prave Lakonije - sa svim svojim zakonima i svim vrlinama, sa svim svojim užasima i gresima. Spartanci su i dalje bili ljudi i to je ono što ih čini još većim nego što jesu - nisu nedostižan božanski ideal, nego su ljudi, istiniti - baš kao mi.