HIKIKOMORI: Zašto ljudi biraju da žive u ekstremnoj izolaciji

SAMICA u masi, usamljenost među ljudima

Normalno je da ponekad imamo želju kao da želimo da se sakrijemo od stresa i pritiska spoljašnjeg sveta. Zapravo, kratki periodi povlačenja nam mogu omogućiti smanjenje akutnog stresa i mogu nam pomoći da prevaziđemo bolest ili iscrpljenost. Periodi samoće i izolacije mogu takođe i pomoći sa važnim fazama razvoja - poput istraživanja identiteta tokom adolescencije.

Ali neki ljudi nikada se ne vrate iz te samoće, umesto toga imaju tendenciju za stalnim poblačenjem koje traje decenija i sa sobom povlači veliku količinu stresa - kako za njih tako i za ljude najbliže njima u njihovoj blizini.

U Japanu ovakav patološki sistem ponašanja toliko je čest da ima i svoje ime, HIKIKOMORI.

Problem ekstremne društvene izolacije mladih u Japanu prvi put je došao u centar interesovanja tokom 90ih godina prošlog veka. Ovo je period kada je Japan prolazio kroz tzv. ekonomsko ledeno doba, koje je onemogućilo mnoge ljude da ostvare svoje ciljeve.

Kao odgovor na ovakvu situaciju, mnogi ljudi biraju da se "sakriju" da bi sakrili sramotu koju osećaju. Neki se nikada nisu više ni vratili. Sama reč HIKIKOMORI (nastala od glagola hiki - povući se i komori -biti unutra) nastala je u umu japanskog psihijatra i profesora Tamaki Saitoa 1998. godine. Saito je odabrao ovaj termin da opiše mnoge mlade ljude koje je video oko sebe i koji nisu upadali u kriterijum za dijagnozu mentalne bolesti, ali su svejedno u stanju ekstrema, uznemireni i anksiozni.

Hikikomori se trenutno posmatra kao socio-kulturni, mentalni fenomen, nego kao mentalna bolest. Najmanje oko milion ljudi je pogođeno ovim fenomenom u Japanu. Danas u celom svetu se koristi ovaj termin da se opišu ljudi u ovakvom stanju.

Postoji nekoliko centralnih osobina hikikomori. One uključuju osobu koja je izolovana u svom domu najmanje 6 meseci, osobu odsečenu od smislenih društvenih konekcija, koja je u stalnoj stresnoj poziciji i ne može da društveno funkcioniše. Najčešći simptomi su izbegavanje obaveza gde postoji mogućnost interakcije sa drugima, kao i zapostavljanje osnovnih životnih potreba.

Pored izolacije, ljudi koji su pogođeni hikikomori prikazuju i ogromnu psihološku odvojenost od ostatka sveta. Mesta gde je aktivna društvena interakcija očekivana i normalna, poput škole ili posla, postaju mesta u kojima im je nemoguće da postoje. Oni ostaju potpuno odsečeni od svih ljudi, nezavisno od toga da li su van svoje sobe ili u njoj.

SRAMOTA I TRAUMA

Prema velikom broju istraživača, sramota i trauma su u korenu ili su inicijatori okretanja ka ekstremnoj izolaciji kod ovih ljudi. I to je zajednički faktor kroz više različitih kultura. Stvari poput ispita, nemogućnost zaposlenja, braka, izdržavanja porodice itd.

U Japanu je čitava kompleksna stvar još više amplifikovana zbog ogromnog pritiska da se ostvari kolektivna uniformnost i sveprisutnog straha od društvene sramote. Ljudi koji su u hikikomori stanju biraju da izbegnu ponovnu traumu tako što će se isključiti iz puta koje je društvo stvorilo za njih - suštinski isključiti iz celokupnog društva uopšte.

Ne samo da osoba u takvom stanju gubi godine svog života u izolaciji, već čitavo njihovo stanje pogađa i njihove porodice i najbliži krug ljudi. U Japanu, roditelji su ti koji često posvećuju sebe i svoje godine svom detetu koje je bolesno i koga izdržavaju. To znači da često ne postoje prirodni uslovi i problemi koji bi naterali takve osobe da izađu u svet. Profesionalne pomoći nema, jer su psiholozi i psihijatri u mnogome fokusirani na teže slučajeve.

Kako su sve više ljudi svesni tog fenomena, tako će i broj ljudi koji su u takvom stanju rasti. Stoga će se pojaviti i potrebe za jasnim tretmanom. Trenutno, treman se fokusira na fizičku aktivnost i obnovu sposobnosti za društvenu interakciju. Dok se sa druge strane postepeno uvodi osoba nazad u školu ili u posao.

Međutim sam karakter hikikomorija je takav da ljudi u takvom stanju sami skoro nikada neće tražiti pomoć - stoga je skoro sve uvek na ljudima koji su oko njih.